“Jednostavno sam pomislio na to i istog trena odlučio da zamisao sprovedem u delo", počinje Reg svoju priču.
“Čega je trebalo da se plašim? Mraka svakako ne. Tako da sam samo seo u kutiju. Nije bio mnogo drugačije od uobičajenog načina putovanja – u oba slučaja primorani ste da sedite sve vreme“.
Reg ovaj događaj ne smatra nečim velikim ili značajnim, ali malo je reći da je njegov postupak u to vreme digao veliku medijsku prašinu u Australiji.
Spirs je u Britaniju došao sa nadom da će uspeti da izleči povredu koja je stavila tačku na njegovu karijeru. Kao uspešan bacač koplja, planirao je da učestvuje u Olimpijskim igrama u Tokiju 1964. godine.
Kada je postalo jasno da neće uspeti da se oporavi, Spirs je počeo da radi na tome da skupi dovoljno novca za povratak u Australiju.
Problem je nastao kada mu je ukraden novčanik u kom se nalazila sva njegova ušteđevina. Kako se bližio rođendan njegove ćerke, Spirs je bio u žurbi.
“Radio sam u kargo odeljku, tako sam već znao dosta o utovaru, istovaru i transportu. Znao sam koja je maksimalna dozvoljena veličina prtljaga, tako da sam zamolio prijatelja da napravi drveni sanduk dužine metar i po“, kaže Spirs.
Sanduk mu je omogućio da sedi ispruženih nogu, ili leži na leđima sa savijenim nogama. Bočne poklopce sanduka držali su drveni tiplovi kojima je bilo moguće upravljati iznutra, tako da je Spirs mogao da izađe napolje u bilo kom trenutku.
Kako sanduk ne bi bio sumnjiv, naznačeno je da je u pitanju velika količina farbe, adresirana na fiktivnu australijsku kompaniju za izradu cipela.
Spirs je znao da će cena ovakve vrste transporta premašiti cenu karte, pa se opredelio za plaćanje pouzećem i odlučio da o namirivanju troškova brine kada stigne u Australiju.
“Tokom putovanja desilo mi se par neugodnih situacija. Između Londona i Pariza shvatio sam da moram da odem do toaleta, pa sam u tu svrhu iskoristio limenu konzervu. Odložio sam je na kutiju, koristivši priliku da protegnem noge. Međutim, avion je u tom trenutku počeo da sleće i u napadu panike ušao sam na brzinu u kutiju, zaboravivši na konzervu. Nosači prtljaga u Francuskoj mislili su da im je neki neotesani Britanac namerno priredio neslanu šalu. Nijednom nisu posumnjali na kutiju“, smeje se Spirs.
“Sledeće presedanje bilo je u Bombaju. Bilo mi je toliko vruće da sam morao da se skinem u potpunosti. Zamislite koliko bi komično bilo da me je neko u tom trenutku našao golog. Tokom prenošenja sanduka obrnuli su me naglavačke. Noge su mi bile podignute uvis, znojio sam se k’o lud, ali nisam želeo da odustanem. Čekao sam strpljivo“.
Kada je avion napokon sleteo na odredište, Spirs je odmah znao gde se nalazi.
“Čuo sam kako radnici psuju zbog teškog sanduka, i prepoznao njihov akcenat. Bio sam ponovo na čvrstom tlu. Osećaj je bio divan. Izvanredan. Uspeo sam da ostvarim svoju zamisao. Znao sam da će me odneti nakon toga odneti u drveno skladište. Tamo je bila gajba piva. Ne pijem inače, ali tada sam iščupao jednu flašu i ispio je sa zadovoljstvom. Probušio sam rupu u zidu i izašao. Čuvara nije bilo nigde na vidiku. Iskočio sam kroz prozor na ulicu i otišao u grad. Da, bilo je tako jednostavno“, kaže Spirs.
Stopirao je do kuće, a porodici ništa nije rekao. Njegov prijatelj, međutim, brinuo je za njega. Iz očajničke potrebe da sazna da li je Spirs živ i zdrav, uzbunio je medije i bivši atletičar uskoro je postao svetska senzacija.
Saznavši za njegov poduhvat, australijska avio kompanija odbila je da mu naplati poštarinu.
Nema komentara:
Objavi komentar