KO JE PRVI DOŠAO NA BALKAN – SRBI ILI ALBANCI?

Ovo piše u udžbeniku za istoriju: "Stare Slovene su na Balkanskom poluostrvu dočekali Iliri, koji su se kasnile rasčlanili na dva plemena od kojih je jedno u 20. veku od strane naroda iz zapadne Evrope nazvano – Albanci"
Poslednjih nekoliko godina u žiži javnosti se nalazi udžbenik za istoriju za šesti razred osnovne škole, autora Radeta Mihaljčića, u kojem piše da su Albanci starosedeoci Balkanskog poluostrva i da su na njega došli znatno ranije od Slovena.

Da bude jasnije, ovde je reč o Ilirima, plemenima različitog stepena civilizacije koja su naseljavala prostor zapadnog Balkana, od kojih su kasnije nastali Albanci, koji su tako nazvani od među narodima i državama zapadne Evrope.

U knjizi, u lekciji "Južni Sloveni i starosedeoci" između ostalog piše:

"Međutim, starosedeoci koji su živeli zajedno i čija su naselja grupisana u veće skupine nisu slovenizirani. Običaje, jezik i druga narodna obeležja sačuvali su Albanci. Deo doseljenih Slovena primio je jezik i običaje Albanaca i stopio se s njima."

Urednik za istoriju Zavoda za udžbenike Nebojša Jovanović ovako objašnjava dilemu kojom se bavimo.

– U javnosti se sve češće govori, u pozitivnom ili negativnom značenju, o pojmu revizije istorije. Jedni se plaše i osuđuju bilo koji pokušaj revizije, dok drugi uviđaju neophodnost da se o nekim stvarima konačno otvorenije, tačnije i poštenije progovori. Treći uskaču s namerom da zloupotrebe situaciju i da “celu istoriju okrenu naglavačke” – kaže za Telegraf.rs Jovanović, osvrćući se na udžbeničku istoriju, a ne na naučnu na koju postoje pokušaji udara raznim pseudoistorijama i tezama da su Srbi “najstariji narod”, da su maltene Adam i Eva bili Srbi i govorili srpski, te da su od srpskog naroda i srpskog jezika nastali svi ostali narodi i jezici koji danas postoje,  i dodaje:

– Mi smo narod koji se hvali svojom slavnom istorijom i o tome se čuju otvorene i vrlo žučne rasprave na ulici, u kafani, na okupljanjima i svetkovinama. Ali na njima skoro da jedino ćute istoričari, jer njih niko ništa ne pita i njihove knjige niko ne čita. Mnogo puta sam bio svedok takvih situacija i mnogo puta sam shvatio da je osnovna i jedina literatura najglasnijih “tumača istorije” nekadašnji udžbenik za nastavni predmet iz koga su sami imali ocenu – dva -kaže Jovanović, pa nastavlja:

– Kad takvi ljudi pogledaju udžbenik svog deteta, oni zaista “steknu utisak da su neke lekcijepromenjene”. Međutim, takav utisak steknu i oni koji su imali peticu iz istorije. Neke lekcije zaista jesu promenjene. Recimo, danas u udžbenicima za istoriju piše mnogo detaljnije o Prvom svetskom ratu nego ranije, kad je ceo Prvi svetski rat bio opisan samo u jednoj lekciji.

S druge strane, o Drugom svetskom ratu je pisano u minimum deset lekcija. Tako je na bilo i u drugim poljima javne delatnosti, u umetnostima, naročito u filmskoj. Nedavno je jedan mladi istoričar doktorirao upravo na toj temi i dokazao da je u periodu od 1945. do 1991. godine snimljeno ukupno 684 “partizanska filma”, dok je o Prvom svetskom ratu samo jedan – “Marš na Drinu” i to 1964. Ipak, ljudi su gledali te filmove i mislili da sve što je prikazano u njima, da se “doslovce” tako i odigralo u stvarnom životu.

No, da se vratimo mi na Albance. Srbi su, kada su došli na Balkansko poluostrvo, zatekli Ilire. To pleme se nešto kasnije razdvojilo, napravila su se dva plemena, i jedno od njih je narod zapadne Evrope nazvao Albancima. Ime su stekli u 20. veku, iako oni sami sebe nazivaju Šćiperima (odakle je i potekao naziv kod Srba – Šiptari).

Treba napomenuti da se Albanci dugo u istoriji (za razliku od ostalih Ilira koji su imali svoje države, vlada, čak i kraljeve – kraljica Teuta, s prestonicom u Risnu itd.), nisu nisu predstavljali državotvoran narod, i u tom su se pogledu emancipovali tek u 20. veku.